Ukus Orijenta - TURSKA 2019.

Back
doktor dare

doktor dare

Active member
Ukus Orijenta – TURSKA 2019

  U poslednje vreme, Turska je baš u modi, ne bez razloga.
  Motiv ovog putovanja je bila Kapadokija. Godinama sam, negde duboko u sebi, čuvao želju da da posetim ovo neobično i mistično mesto. Ove godine, jednostavno je došao red da se i ovo putovanje ostvari. Kada tome dodamo sve ostalo, čime Turska ne oskudeva, gradove, prirodu, istoriju, gostoprimstvo i uživanje u svemu tome, putovanje je dobilo poseban karakter. Termin, prolećni školski raspust, povezan sa 1. majom i vikendima, obezbeđuje najveći broj slobodnih dana.
  Prilikom pripremanja ture, nije bilo posebnih dilema. Ono poznato preturanje po netu, znalo je iznedriti po neki biser koji bi se mogao uključiti u turu. Tih dana dok sam lutao beskrajom interneta, Aleksa mi kaže da ima knjigu koju bi želeo da pročitam. Jedan deo radnje se odvija u Kapadokiji, i njegova prijateljica, kada je čula da se sprema da putuje tamo, nađe knjigu na netu, kupi je i pokloni mu. Polovnu. Knjiga je takva da sam je upio kao sunđer. U pitanju je U potrazi za staklenim gradom – Željko Malnar i Borna Bebek. Dok sam zanesen utiscima iz knjige, jednom drugaru od malih nogu, pokušavao da objasnim o kome se radi u knjizi pitajući ga da li zna ko je Željko Malnar, on mi kao iz topa odgovara da je to jedan od najvećih pustolova iz stare Juge, i da je bio gost u dečijoj emisiji koju smo gledali kao deca (Čik pogodi) sa sve snimka na Youtube-u.
  Prilikom definisanja rute, cilj za prvi dan je trebalo da bude Istanbul, ali sam tu ideju ubrzo napustio. Previše kilometara za jedan dan, u parovima, i kao poslastica za kraj dana, prolazak kroz ogroman grad i gužvu kada smo najumorniji, nije bio dobar recept. Umesto toga, krenuli bi smo dan ranije, popodne, nakon posla do Sofije. Tako bi sutrašnji deo do Istanbula prilično skratili, a trebalo je proći kroz čitav grad jer smo planirali da smeštaj uzmemo na obodu grada sa Azijske strane. To bi nam omogućilo da sutra izbegnemo gužvu prilikom izlaska iz grada, a čekala nas je dosta velika dnevna kilometraža. Znači, treba nam smeštaj u Sofiji i Istanbulu, pa dalje po našem starom dobrom običaju, rezervišemo danas za večeras, najčešće preko Booking-a. Ali u Turskoj, barem u vreme kada smo mi bili, Booking nije radio, i to samo varijanta da iz Turske rezervišeš u Turskoj. Nešto u vezi sa lokalnim predstavnikom je bio problem. Zamenu je uspešno obavio Hotels.com, slična aplikacija i radi na gotovo istom principu.
  Kada sam pomislio da je organizacija pri kraju, Aleksa unosi blagu pometnju medju redove. Tih dana je razgovarao sa nekim poznanikom koji radi u turističkoj agenciji, pa mu je pričao da putujemo u Tursku, tj. Kapadokiju. Rekao mu je i da smeštaj rezervišemo usput. Na to mu je ovaj rekao da su prodali sve moguće aranžmane za Kapadokiju, čak su tražili još, ali nije bilo i predložio da rezervišemo smeštaj. Malo smo tih dana gledali i stvarno, smeštaji su nestajali brzinom svetlosti. U jednom trenutku, za dane koje smo mi želeli, u Goreme-u nije bilo uopšte slobodnog smeštaja. Tu smo videli da moramo hitno da nešto rezervišemo, pa smo našli smeštaj u Urgupu.
  Sofija, Istanbul i Urgup su konačno bili rezervisani, i ujedno jedini smeštaji koje smo rešili pre puta.
  Putovanje je moglo da počne.
  Polazak je bio 25.aprila iz mog dvorišta, a cilj za prvi dan Sofija. Bez bilo čega interesantnog, i uglavnom autoputem, brzo smo se teleportirali u Sofiju. Smeštaj smo uzeli u centru grada, stari raskošni stan je pretvoren u apartman, a pored zgrade se nalazi plaćeni parking.To je i bio jedan od uslova. Pre polaska sam video gde bi mogli na piće i klopu kada stignemo, pa smo uveče prošetali do bara 65 Fireflies koji je ujedno i picerija. Po par piva i pica i možemo na počinak.





 
  • Like
Reactions: Adventurer
Ujutru smo se malo promuvali motorima po gradu da se snadjemo za neki doručak. Neka ulica u blizini smeštaja, u kojoj smo pronašli pekaru i pored kafić za prvu jutarnju kafu, bila je zatvorena zbog renoviranja, pa smo bili u prilici da pridjemo motorima.



Od Sofije prema Istanbulu, osim vožnje autoputem, ničega posebno zanimljivog. Tu monotoniju, je u jednom trenutku razbila zebnja da li će rezerve goriva izdržati. Poslednji put smo tankali u Sofiji, a na autoputu smo vozili solidno brzo, pa su se zalihe goriva ubrzano smanjivale. Kada se autoput, negde iza Plovdiva odvoji za Tursku, dosta dugo nema ni jedna pumpa, a mi smo nekako planirali da sipamo baš nakon odvajanja. Prolaze kilometri, zebnja raste, a pumpe nigde. Nema čak ni skretanja za koje bi pomislili da ima pumpa u blizini. Tek nakon nekih 60-ak kilometara od skretanja za Tursku, odvajamo se za Harmanli i na ulasku u grad točimo gorivo. Da situacija bude zanimljivija, odmah nakon vraćanja na put, posle manje od kilometar nailazimo na pumpu.
  Turski granični prijelaz fascinira svojom veličinom i grandioznošću. Pored toga fascinira i brojem šaltera na kojima moraš pokazati dokumenta...i taman kada si pomislio da nema više, ipak ima još jedan šalter. Malo više je procedura u pitanju, nego što dugo traje, ali koga su razmazili prelasci evropskih granica, ovo može da mu se učini malo duže i komplikovanije.
  Čim smo prešli granicu, potrebno je snabdeti se vinjetom za putarinu. Pre puta smo se informisali kako se kupuje, ali u praksi to nije bilo ni izbliza tako. Počevši od granice pa na dalje, svraćali smo na gomilu različitih mesta da bi to kupili, ali bezuspešno. Na kraju, kod prve naplatne rampe se zaustavljamo i pitamo radnika iz neke kućice šta da radimo i on nas najnormalnije upućuje da se vratimo peške jedno sto metara, preskočimo ogradu, predjemo autoput peške i u poslovnici sa druge strane puta kupimo vinjetu. U neverici, ponovo ga pitamo da li je siguran da baš tako treba, odlučno nam pokazuje da baš tako treba. OK, odlazimo preko autoputa, i kupujemo vinjetu od 10€, koja bi trebala biti dovoljna za naš predvidjeni put. Vidimo da nismo jedini koji prelaze autoput, i da je to na neki čudan način potpuno uobičajeno. Ostalo je nejasno zašto se ta poslovnica nalazi sa pogrešne strane puta, koji vodi ka izlasku iz zemlje, kada ti više nije potrebna vinjeta, a nije sa strane kojom ulaziš u zemlju i tek će ti biti potrebna vinjeta. Očito da je počelo upoznavanje druge kulture i drugačijeg načina razmišljanja.
  Na putu do Istanbula, stajemo na jedno od odmorišta koncipiranog na turski način. U pitanju je veliki parking sa restoranom i prodavnicom. Izbor klope je odlican i cene su povoljne. Prvi red do restorana na parkingu je predvidjen za pranje vozila, pa ukoliko želite pranje auta, kamiona ili autobusa, možete parkirati na nekom od tih obeleženih mesta.

 
  Približavamo se Istanbulu i čeka nas prolazak gradom u dužini od nekih 130km, sve do izlaska iz grada na azijskoj strani. Ovog puta, poseta Istanbulu nije na meniju. Polako ulazimo u sve veću gužvu i razdvajamo se kako se ko snađe, nemoguće je držati se u koloni, a da ne bude prekinuta.
  Vozeći kroz ovako veliki grad, sa svih strana se jasno vidi demonstracija moći. Grade se ogromne moderne zgrade, po negde čitavi novi blokovi, uredjene zelene površine. Ogromna promena u odnosu na moju poslednju posetu ovom gradu pre više od petnaest godina.   
  Posmatrajući lokalce na motorima, zaključujemo da zaustavnu traku smeju da koriste vozila sa rotacijom i motori, pa to koristimo kako bi obilazili kilometarske kolone. U trenucima, kada se kolona kreće, to zna da bude i preko 100km/h. Kako je put ispod Bosfora zabranjen za motocikle, idemo na jedan od visećih mostova. Neposredno pred ulazak u most, vozeći zaustavnom trakom, ne uspevam da se vratim u odgovarajuću traku i zaustavljam se na odvajanju. Baš tu na odvajanju je stajao i policajac na motoru. Nakon signaliziranja rukom u kom sam problemu, policajac na kratko zaustavlja kolonu i pušta me da se vratim u traku koja ide na most. Naravno, odmah mi se pohvalio da vozi policijskog Tracera.











Ne sećam se koliko vremana nam je trebalo da prodjemo čitav Istanbul, ali pred hotelom se spontano pojavljuju jedan po jedan motor u ne više od petnaestak minuta. Hotel koji smo rezervisali se zove Sarajevo, potpuno je nov, ima odličnu podzemnu garažu, i fenomenalne sobe koje su više apartmani. Naravno, pristojan doručak u hotelu se podrazumeva. Cena popularna.
  Kada smo se malo sredili, odlazimo do obližnjeg restorana na klopu. Ovaj restoran je toliko autentičan da bi mu trebalo posvetiti dovoljno prostora. Izbora mesa za spremanje na roštilju je prosto nezamisliv. Pored toga izbor povrća, što svežeg, što pripremljenog, salata je toliki da ne možeš da se odlučiš. U restoranskoj sali, svi stolovi imaju haubu i gril na stolu, ukoliko poželite da samostalno pripremate roštilj. Napolju je velika bašta sa stolovima i malim, zatvorenim kućicama gde bi društvo ili porodica mogli da spremaju roštilj. Jednom rečju oaza gastronomskog užitka na turski način. ( evo linka do restorana sa googlemap: https://goo.gl/maps/X2AqFYMVnrSZrgxY7).






 
Nakon jutarnjih obaveza u hotelskom restoranu, krećemo da se izvlačimo iz velikog grada, i ubrzo smo na otvorenom putu. Danas nas čeka solidna kilometraža do Kapadokije, preko 700km. Nedugo zatim odvajamo se na planinski put kako bi izbegli vožnju autoputem prema Ankari. Put vijuga kroz planine, priroda je prelepa. Prvi deo je malo sporiji, a posle može da se vozi dosta brzo. Prolazimo pored nekakvog prirodnog sanatorijuma za ptice koji se nalazi na obodu Davutoglu Nacionalnog Parka. Predeli su veoma zanimljivi, vrhovi planina u okruženju imaju vrlo zanimljive boje koje se menjaju tokom godine.











  Izvan tih malih gradića, predeli su prilično nenaseljeni, pa se tako pauza za kafu ili klopu malo teže pronalazi.





 
Put na koji smo se isključili nakon Istanbula, spaja se na obilaznicu oko Ankare. Obilaznicom idemo oko četvrtinu kruga i to traje baš dosta, uprkos solidnoj brzini. To samo govori o tome koliko je grad prostran. Sa tog dela puta posmatramo Ankonu čija su naselja razbacana po okolnim brežuljcima. Neka naselja su potpuno nova, grade se na padinama zelenih brda. Ova zelena brda verovatno ubrzo nakon našeg povratka dobijaju žutu boju. Zbog toga je proleće lepo za putovanje u toplije krajeve, jer uspevaš da prirodu zatekneš u punim bojama, pre nego joj sunce i toplota ostave svoj pečat.
  Prva i jedina poseta ovog dana je svraćanje na slano jezero Tuz Golu. Pored jezera je napravljen turistički kompleks sa svim sadržajima. Prvo idemo da osetimo tu slanoću. Izuvamo se pored jezera i odlazimo da gacamo po vodi. Soli ima toliko da gde se god dohvatiš, sve ostaje belo. Nama je čitava oprema od mokrih ruku postala bela. Da bi užitak bio potpun, u jezeru zatičemo dve stolice, pa se prepuštamo uživanju u tom trenutku. Kada smo izašli, Čamo pita da ga neko slika sa japankama. Istine radi na nogama ima baš japanke pa se pitamo što bi se čovek tako slikao...ali kad smo videli da hoće da se slika sa pravim japankama, umalo nismo popadali od smeha.















 
Ako može neko iz administracije da promeni godinu sa 2020. na 2019.  jbg. greška u koracima  :mrgreen:
 
Dan polako odmiče, a mi hitamo prema Urgupu, našoj destinaciji za sledeće dve noći. Kako se približavamo Urgupu, pada noć pa se obrisi stena samo naziru u mraku i pojačavaju taj mistični osećaj koji lebdi iznad Kapadokije.
  Hotel je bio OK, poput ostalih hotela u tom kraju, sa skoro svim zidovima od kamena. Uveče smo izašli na klopu i da malo prošetamo gradićem. Kao i drugi gradovi u Kapadokiji, i ovaj je kompletno podredjen turizmu. To se vidi na svakom koraku. Turističke ponude ima u izobilju. Naravno, Ataturkov lik stoji iznad grada, i to je zaštitni znak u čitavoj Turskoj.




 
  Ujutru smo, pre izlaska iz hotela pokušali da nadjemo način kako da organizujemo letenje balonom. Pre putovanja sam se malo informisao o čitavoj proceduri i cenama. Osoblje sa recepcije nas je spojilo sa gazdom hotela koji je i vlasnik jedne od agencija za letenje balonom. Dobili smo informaciju da nema slobodnih mesta, jer je praznik i da se na dan našeg dolaska nije letelo zbog jakog vetra, pa da su se i malobrojna slobodna mesta zbog odlaganja popunila. Kaže da je moguće jedino dobiti letenje za neku vrtoglavu cenu i to samo za po neku osobu. Nama to nije bilo prihvatljivo, i zbog toga smo odustali od letenja balonom.
  Krećemo da osetimo kapadokiju iz blizine. Već na izlasku iz hotela, svuda okolo su stene ukopanim prostorijama, neke još uvek u upotrebi. Obilazimo, zastajemo, slikamo, zavlačimo se u udubljena u stenama i pitamo se. Pitamo se ko, kada, kako i zašto je sve ovo napravio. Zamišljamo ljude kojima su ove iskopine u stenama bile dom. Onog trenutka kada te okruže sve ove šupljine, radja se milion pitanja. Bez odgovora. I baš to je ono što mističnost ovog mesta podiže na jedan sasvim poseban nivo.



































 
  Idemo da se popnemo na vrh Uchisar castle. U pitanju je prirodna stena visoka možda pedesetak metara, sa čijeg vrha je odličan pogled gotovo na čitavu Kapadokiju, i na gradić Goreme u centralnom delu. Tokom penjanja na vrh, prolazi se kroz čitav lavirint hodnika i prostorija, koje su imale različitu namenu.

























  Malo smo se umorili od pentranja po stenama, pa hajde da nadjemo neku baštu da se malo okrepimo. Ubrzo nalazimo veoma lepo mesto za relaksaciju, sa sve pogleda na čitavu dolinu, Rox Cappadocia. Mesto nam se baš dopalo, a vodi ga momak kome su roditelji sa naših prostora, ali on nikada nije bio u Srbiji...naravno, planira da je poseti. Jedino čudno u čitavoj priči je to što je momak plavušan.

 
  Idemo na kraći izlet do mesta Derinkuyu, kako bi posetili podzemni grad. U pitanju je potpuno fascinantno mesto, takoreći čitav grad pod zemljom, sa svim uobičajenom objektima koje imaju normalni gradovi nad zemljom. Tu su crkva, bunari, ventilacija, ogroman broj raznoraznih prostorija svakakvih namena… Ulazi se nekoliko spratova pod zemlju, veoma uskim i klaustrofobičnim hodnicima, često toliko uskim da moraš hodati potpuno povijen, a mimoilaženje sa osobom iz suprotnog pravca je pravi izazov. Pojedini su jedva čekali da izadju napolje. Obilazak nije trajao previse dugo, ipak je za turiste otvoren samo jedan manji deo.



















Nakon izlaska, napolju nas je zadesio pljusak, pa smo seli u obližnje ugostiteljske objekte da se okrepimo i nesto prezalogajimo. Prodaju se neke lokalne pite tj. testo pečeno na velikoj plotni filovano sirom sa raznim dodacima. Uz to je moguće naručiti ajran, mlečni napitak poput jogurta. Svako dobija po bokal ajrana. Klopa je vrlo jeftina i baš ukusna.
  Kako su nam kacige ostale na motorima, one okrenute naopako bile su pune vode, pa je za nastavak vožnje nekome bila potrebna kesa na glavi.





 
  Poseta podzemnom gradu, na sve je ostavila impresivan utisak. Idemo do Goreme-a, centralnog mesta u Kapadokiji, da malo uz piće sredimo utiske, pa dalje u obilazak. U pitanju je mali gradić, u sred srede, pa i ne čudi što je apsolutno sve podredjeno turizmu. Da li želite jahanje na konjima, avanturu džipovima ili vožnju kvadovima…sve je na dohvat ruke. Mi nalazimo neku baštu na visini sa koje se pruža odličan pogled na grad.









 
  Još malo obilaska…čini mi se da bih mogao provesti dane zavirujući u razne kutke ovog zanimljivog i misterioznog mesta. Svraćamo u Pasaba Valley, ili poznatiju kao dolina ljubavi…da li zbog toga što oblici stena podsećaju na falus ili je nešto drugo u pitanju, ali tamo smo videli mnoštvo tek venčanih parova koji dolaze na slikanje. Možda je u pitanju verovanje da će imati zdrav porod ili nešto slično.





















 
Dan polako izmiče, a mi se krećemo prema Urgupu. Na putu do tamo svraćamo da posetimo još jednu znamenitost, Kizilcukur Valley, tj. crvene stene. Veoma zanimljiva regija sa potpuno crvenim stenama. Iako je sunce bilo lagano na zalasku, navukli su se oblaci preko tako da užitak nije bio potpun. Stene po sunčanom vremenu dobijaju posebnu boju.







  Na putu do hotela smo izbegli ozbiljan pljusak. Uveče smo malo otišli da prošetamo po gradu i da nešto klopamo. U gradu se na glavnom trgu održavala svirka, a sve okolo je bilo prepuno ljudi. Sve je to doprinelo da imamo lep završetak posete Kapadokiji.

 
Ajde, baš je bilo gušt pročitat, slike su isto prva liga.  (y)
 
  Ujutru polako krećemo dalje i napuštamo ovaj predivni krajolik. Zapravo samo smo mislili da ga napuštamo, jer će nas izdubljene stene pratiti još dosta dugo. Već smo bili podosta odmakli, a okruženje nas je podsećalo na Kapadokiju.
  Želimo da posetimo Ihlara Valley, pa idemo prema mestu Ihlara. Na putu do tamo, malo istražujemo lokalne puteve, prolazimo kroz siromašna autentična sela, a ono što vidimo oko sebe otvara mnoga pitanja. Prilaz dolini postoji na nekoliko mesta, a mi biramo prvi na koji smo naišli. Na kraju puta je restoran od koga se dugim stepenicama spušta do dna doline. Dolina je pre mnogo vekova bila poput male kolonije pravoslavnih crkava. Ima ih mnoštvo izdubljenih u stenama. Čitava dolina je duga oko 14km, i ko ima vremena, prava stvar je da se prošeta čitavom dolinom. Dolina je bogata istorijom i znamenitostima. Tek kasnije, kada smo malo analizirali, uvideli smo da je sledeći prilaz dolini bio onaj koji smo ustvari želeli, jer tu na reci postoji dosta mali kafanica koje su kao iz bajke. Vremena za popravak nije bilo i nastavljamo dalje prema moru.























 
Kada smo napuštali dolinu, ispred nas se sve vreme uzdizala vulkanska planina Hasan dagi, sa vrhom okovanim snegom. Jedna od legendi je da je bas ta planina, tj. vulkan svojom erupcijom pre više hiljada godina zaslužan za nastanak Kapadokije.









 
You must log in or register to reply here.
Top Bottom