Avgust u septembru-Alpi 2011.

[doktor dare]

  Sve ideje o ovogodisnjoj turi, rasprsile su se nakon proslogodisnjeg zemljotresa. Vreme za putovanje, ustupilo je mesto vremenu za rekonstrukciju. Kako je leto prolazilo, a radovi na kuci bivali blizi kraju, trebalo je izvaditi sezonu nekim putovanjem. To je znacilo tura u septembru. Ideja da se ide na European Bike Week na Faaker see u paketu sa Alpima datirala je jos od prethodnih godina, i konacno, ove godine je dobila priliku. Idemo da se vozimo…obilaske cemo svesti na minimum. Doduse, obzirom da septembar nije bas pravo vreme za Alpe, mozda bi trebalo imati back up varijantu.

  Na putovanje je poslo nas cetvoro, svi sa slicnim motorima i slicnim tempom voznje. Aleksa sa Stromom 1000, Bane sa Stromom 1000, Glodjo sa Varaderom 1000 i naravno ja sa Stromom 1000.
  Do Faaker see-ja smo peglali u danu. Polazak ranom zorom, oko 5.30h iz Kraljeva. Isli smo ibarskom magistralom, kako bi izbegli jutarnju guzvu u Beogradu na Gazeli. Sa Aleksom smo se nasli na prvoj naplatnoj rampi.
  Autoputem do Jesenica u Sloveniji, pa dalje prema Kranjskoj gori kako bi u Austriju usli preko prevoja Korensko sedlo. Pred sam uspon Bane primecuje da mu motor ne vuce na visim obrtajima, ali vec zna sta je u pitanju. Posto mu rezervoar ima jedno malo ostecenje, sa unutrasnje strane rdja i skuplja talog na sito od pumpe za gorivo. Potrebna je intervencija od jedno pola sata, ali odlucuje da idemo do kampa pa ce tamo da to sredjuje.
  Vec odavde krecu kolone motora koji idu gde i mi, na Faaker see. Na samom ulasku u krug oko jezera, koji je za ovu priliku jednosmeran, nailazimo na zagusenje koje traje sve vreme boravka. Krecemo se u koloni, pomeramo se za duzinu motora. Potrebno je sigurno pola sata za nekoliko kilometara. Ne mogu ni da zamislim sta bi bilo da je Banetu u ovoj guzvi stao motor.

  Dolazimo do dela gde su kampovi, ali ispred svakog stoji tabla „full“. Znam da postoje i nezvanicna mesta za kampovanje. Lagano se krecemo i u trenutku vidim jedan od tih nezvanicnih kampova. Parkiramo motore i odlazimo da vidimo da li ima mesta. Jedva nalazimo mesta za dva satora i brzo se odlucujemo. To ce se ispostaviti kao dobra odluka. Zauzeli smo neka od poslednjih mesta, a i kamp je na odlicnom mestu. To znaci da je u blizini desavanja, kao i u blizini kampa „Arneitz“, gde se nalazi market, pa je moguce piti jeftino pivo.
  U kampu je Bane rasturio motor, ocistio sito i izvadio povecu kolicinu rdje. Posle smo "postavili" klopu na motor...

 

[doktor dare]

  Vec prvi utisak o ovom desavanju je fascinantan. Neobjasnjivo mnogo motora sa svih strana. Ne prestaju da prolaze. Naravno, velika vecina su Harley-i, ali ne manjka ni drugih motora. Na svakom koraku te nesto impresionira. Jedna velika galerija ludila. Na zapadni nacin, tj. sve je organizovano do detalja. Malo obilazimo, gledamo, slikamo…vracamo se do bine gde svira veoma dobar „AC/DC tribute band“ i uz pivo ostajemo do kasno.

 

[doktor dare]

  Ujutru se ide do „Louis“-a u obliznji Villach, da se malo obnovi oprema. Naravno guzva je kao na pijaci. Ljudi dolaze i odlaze.

U povratku stajemo kod nekog od barova da popijemo po koje pivo i posmatramo motore koji prolaze. Inace, stajanje pored puta i gledanje je jedna od glavnih zanimacija. Neverovatno sta sve covek moze videti. Od tolike kolicine motora koji prolaze, ja sam imao utisak da sam dobio blagu vrtoglavicu.

Naravno, da bi smo se vratili, moramo opet stajati u koloni kojoj nema kraja...Citav krug oko jezera je za ovu priliku postavljen kao jednosmeran, i bez slobodnog prisustva automobila. Znaci, gde god da krenes, moras napraviti ceo krug oko jezera i proci kroz ogromnu guzvu.

Bila je tu i neka izlozba rucnih radova. Ideje koje ljudi sprovode u delo su po nekad prosto neverovatne. Pokusao sam da izbegnem da slikam motore...jer ako se to pocne, onda nema kraja...ali prosto nisam odoleo.

Poslepodne, potrazili smo prilaz jezeru i otisli na kupanje.

Uvece opet pivo i svirka. Vec nam je po malo bilo dosta vasara i jedva smo cekali jutro da krenemo na voznju.

 

[doktor dare]

  Plan za danas je bio obici Nockalmstrasse i Grossglockner, pa dalje prema Gerlosu dokle stignemo. Od ovog trenutka pocelo je uzivanje u voznji i predeli kao sa razglednice i to je potrajalo do kraja ture. Zapravo samo to je i bio smisao ovog putovanja. Sto vise dobrog puta, lepih krivina, ostrog asfalta, prelepih pejsaza…
Na ulasku na Nockalmstrasse kupili smo zbirnu kartu ukljucujuci i Grossglockner i Gerlos pass, za 24€, sto je usteda oko 10-ak€. Ova opcija se ne reklamira bas preterano, ali je potpuno regularna.

  Na vrhu prevoja postoji mala prodavnica lokalnih prehrambenih specijaliteta. Na nase iznenadjenje, nije preterano skupa, pa smo se snabdeli namirnicama za dorucak.

Ovo mesto nam se ucinilo kao zanimljivo za dorucak...

 

[doktor dare]

  Da li da pomenem da gde god smo se kretali motora ima u izobilju. Do Grossglocknera provozali smo se jos nekolicinom lepih puteva. Ovo sto smo do sada videli navodi nas na zakljucak da je Austria jedna od onih obecanih zemalja za voznju motora. Veoma smo se zacudili...Puna linija skoro da ne postoji, cak ni u krivinama, bez obzira na preglednost. Ogranicenje na magistralnom putu je 100km/h, a opusteno se vozi 110-120km/h. Na mestima gde magistrala prolazi kroz naseljena mesta ogranicenje je 70km/h, a vozi se oko 80km/h. Voznja je fluidna, bez trzavica i stalnih kocenja. Mali raj!
  Od Heligenblut-a pocinje uspon na Grossglockner. Predeli se redjaju kao iz bajke. Prva stanica je glecer Pasterze. Idemo dalje…na citavom putu postoji nekoliko biker pointa. Jeste vec pomenut i opisan mnogo puta, ali je ovaj prevoj, tj. vise njih stvarno fascinantan bikerima i uopsta ne cudi sto ga mnogi prolaze vise puta.

  Prolazeci kroz nekoliko manjih sela, pocinjemo da trazimo smestaj za veceras, vec je oko 7 sati uvece. U dva, tri hotela cena je standardna, nesto preko 30€ B&B. Ubrzo, na ulasku u malo mesto Wild im Pinzgau, malo uvuceno sa glavnog puta, nailazimo na veoma povoljan smestaj u pravoj alpskoj kuci. Nocenje sa doruckom, i poklon boca sampanjca od gazdarice, za 23€ po osobi.

 

[doktor dare]

  Jutro je bilo vlazno od kise koja je rominjala tokom noci. Videli su se i niski oblaci, skoro da ih rukom mozes dohvatiti. Ova pojava, videcemo narednih dana, je uobicajena u planinskim predelima. Kako dan pocinje da odmice, oblaci se podizu i ustupaju mesto suncevim zracima.

  Pakujemo se i krecemo. Prvo bi trebali proci pored poznatog Krimml vodopada. Nismo ni naslucivali da se vodopad nalazi na drugom kraju mesta u kome smo nocili. Posto smo se tek obukli i spremili, nije nam se raspremalo i pesacilo do vodopada da bi ga videli iz blizine.

Bas od vodopada krece uspon na Gerlos Pass. Predivna priroda na sve strane.

 

[doktor dare]

Sa Gerlosa se spustmo u Zillertal. Plan je ici na sever pored jezera Achensee, pa kroz nemacku prema Garmish Partenkirchen-u i dalje do Fussen-a gde se nalazi dvorac Neuschvanstein.

Na samom jezeru je kafanica sa pogledom i vreme je za pauzu.

 

[doktor dare]

  Vozeci se fenomenalnim puticem sa nemcke strane greskom skrecemo u nacionalni park Hinterriβ, gde tek nakon placanja 2,5€ shvatamo da smo pogresili. Ipak odlucujemo da se provozamo i vidimo sta se nudi. Trebalo bi da je tu najstarije polje javora u Evropi i neke stare farmerske kuce.  Nekoliko kucica koje smo videli usput su nam pomogle da se nadjemo u zabludi, misleci da je to sve sto trebamo videti. Ali tek kad sam kod kuce pokusao da vidim gde smo to bili, otkrivam da se citavo seoce (Eng Alm) sa starim i prelepim kucama nalazilo samo par stotina metara dalje od mesta gde smo se parkirali.

 

[doktor dare]

  Vracamo se na pravi put, ali i tu je rampa, 3€.  Ovoga puta ipak ne znam ni sam sta se placa obzirom da put vijuga uz neku reku, kakvih ima na stotine.
  Iz Garmish-a biramo vijugavi putic kroz planinu i pored jezera Plansee. Malo nas vraca u Austriu, pa opet u Nemacku. Voznja je svakim metrom pravo uzivanje.

  U Fussen stizemo popodne, i nalazimo parking ispod dvorca. Odmah se vidi da je citav grad podredjen turistima koji dolaze da posete dvorac. U principu, u pitanju su dva dvorca, Neushvanstain i Hoheshvangau, koji su napravili sin i otac, ali je prvi poznatiji i jedan je od najposecenijih i najslikanijih objekata na svetu. Cak ga je i Dizney iskoristio za svoje crtane filmove.
  Kupujemo karte (cini mi se 11,5€) za grupu sa vodicom na engleskom jeziku. Do dvorca, koji je udaljen nekih 2-3km uzbrdo placamo po 6€ da se vozimo kocijama. Dvorac je veoma impresivan, kako spolja, tako i iznutra. Necu previse opisivati, koga interesuju detalji, lako ce na netu naci sve pojedinosti. Ovaj dvorac je ujedno i jedina znamenitos koju smo obisli na citavom putovanju.

  Kada smo zavrsili posetu dvorcu i obisli Marienbrucke, most sa koga se pruza najlepsi pogled na dvorac, propustili smo poslednji autobus za povratak do motora. Tako smo i shvatili da smo stigli u poslednjem trenutku i kupili karte za poslednju posetu ovog dana. U tom trenutku, nailazi Toyota, sa dvoje ljudi koji su nas pozvali da nas povezu tih par kilometara do dole, jedino sto je jedan od nas morao da se preveze u gepeku. Pogodite ko je to bio.

 

[doktor dare]

  Posto je dan vec bio na zalasku, trebalo je naci smestaj. Odlucili smo da predjemo u Austriju i vozeci kroz naselja pokusamo da nadjemo neki smestaj. Posle par skupljih i mnogo vise popunjenih smestaja, konacno nalazimo nesto prihvatljivo. U mestu Reutte nalazimo gasthof za 25€ po osobi sa vrlo konkretnim doruckom.

Jos jedno suncano jutro. Snabdevamo se u prodavnici pored smestaja i krecemo. Plan za danas je veoma ambiciozan. Prvo je pred nama Fernpass. Malo vise saobracaja za moj ukus, ali u principu lep put za voznju. Posle se iskljucujemo na neki manji prevoj koji sam nasao na karti. Put je uzan, prolazi kroz nekoliko sela i penje se u planinu. Voznja je super i na vrhu dobijamo nagradu u vidu fenomenalnog pogleda.

  Vec smo na granici sa Svajcarskom, pravimo jednu manju gresku pa jedan manji prevoj vozimo u oba pravca. Ipak nam je prolazno vreme dobro pa krecemo na Fluelapass prema Davosu.
 

Malo alpskih pejzaza, penjemo se na Julierpass. Na vrhu prevoja, tik pored jezera pravimo piknik.

 

[doktor dare]

  Spust nas vodi prema St. Moritzu. Posto sumnjam da cu bas zimovati na ovakvim mondenskim mestima, odlucujemo se da svratimo na kafu.

Ali prvo treba naci parking za motore. Nalazimo javnu garazu koja se nalazi bas ispod stanice policije. Posto je skoro potpuno prazna, a i ocekivali smo da je parking bas skup, prolazimo pored rampe, parkiramo motore, ostavljamo opremu na motorima i odlazimo u grad. Iz garaze smo kasnije izasli na isti ulaz kuda smo i usli, u kontra smeru i izgubili se.

Sam St. Moritz me nije nesto specijalno ocarao, ali mesta na ulasku i izlasku iz grada su mi se bas svidela.

 

[doktor dare]

  Ubrzo nakon izlaska iz grada pocinje uspon na Bernina pass kojim ujedno ulazimo u Italiju. Jedan od prevoja koji ima bas siroke serpentine. Silazak na italijansku stranu je mnogo zivopisniji.

  Prolazimo kroz Tirano, penjemo se uskim planinskim puticem i dolazimo u planinsko turisticko mesto Aprica. Kako je vec vece, potrebno je neci smestaj. Prva varijanta sa bungalovima nije nam se dopala, ali vec posle par kilometara nalazimo veoma dobar i povoljan hotel. Komforna cetvorokrevetna soba je kostala 65€, opciona doplata za dorucak 7€ po osobi (nesto preko 23€ BB/osobi).

 

[doktor dare]

  Danasnji plan da se provozamo kroz Austriju, Svicu i Italiju je uspeo, cak smo dobacili dalje nego sto smo ocekivali.
Jos jedno jutro kako se samo pozeleti moze. Suncano i divno. Prvo mesto na putu nam je Ponte di Legno od kojeg pocinje uspon na Passo Gavia.

Sa ove strane uspon je prilicno tezak, vrlo uskim putem bez obezbedjenja, veoma surovom stranom planine.

Na vrhu prevoja, skoro kao pravilo, jezerce.

Spust prema Bormiu je mnogo zivopisniji, kroz mnogo pitomije krajeve, obrasle cetinarima.

 

[doktor dare]

  Od Bormia krece uspon na cuveni Passo Stelvio. Vec sam uspon obecava. Brojne serpentine i pogled prema dolini iz koje se dolazi. Na vrhu prevoja ogromna guzva. Mnogo motorista, biciklista, automobilista, prodavaca virsli i suvenira…Cuveni pogled sa vrha prevoja na citav splet serpentina, sto bi moj drug Glodjo rekao…perece!

 

[doktor dare]

  Silazak sa Stelvia nas dovodi posle duze vremena u saobracajnu guzvu potpomognutu velikom vrucinom. Tako je sve do Bolzana. Brzo prolazimo kroz grad i ulazimo u carstvo Dolomita. Mogu slobodno reci, jednu od mojih omiljenih destinacija. Naravno, odmah stajemo na pivo, da se malo okrepimo pre nego sto nacnemo svu ovu lepotu.
  Vrlo brzo stajemo ponovo, dopao nam se bar, pravi bikerski. Odmah pored table Passo di Costalunga. Tu uzimamo i po neki bikerski obrok, naravno uz jos po jedno pivo. U sustini, na turama gotovo nikada ne pijem dok vozim, ali ovoga puta sam napravio izuzetak. Prosto, ponela me sva ta lepota kojom smo bili okruzeni.

 

[doktor dare]

  Brzo posle ovog, prevoji pocinju da se nizu jedan za drugim. Sve vreme se penjemo i spustamo. Osecam to i po pritisku u usima. Predeli kao sa razglednice ne prolaze. Iza svake okuke, iza svakog brda je predeo jos lepsi od prethodnog.
  Prvi na redu je Passo Sella.

  Odmah za njim Passo Gardena.

  Prolazimo Passo Campolongo prema Arabi i idemo prema Passo Giau. Skoro da je nepotrebno nabrajati imena svih ovih prevoja i imati plan gde ici. Gde god da ides, priroda je fenomenalna.

  Na Passo Giau dolazimo vec u sumrak. Sa jedne strane sunce, sa druge suton.

 

[doktor dare]

  Plan nam je bio da trazimo smestaj tamo gde se zateknemo uvece. Ovoga puta to je Cortina d’Ampezzo. Unapred znam da je ovde smestaj veoma skup, pa razmisljamo da li da nastavimo jos malo. Ipak na samom ulasku u Cortinu, nalazimo lep smestaj sa pogledom na citav grad sa brda, za veoma prihvatljivih 30BB/osobi. Ovog puta ovo BB treba shvatiti sa rezervom jer su „dorucak“ predstavljali kafa i biskviti. Doduse, gazdarica je to odmah navela kada smo se raspitivali, ali to nam nije smetalo da se za doruckom smejemo kao ludi.

Ovako obilan dorucak smo morali podebljati u pekari u centru grada. Uz to smo se dodatno snabdeli namirnicama za obrok na nekom lepom mestu u prirodi.

 

[doktor dare]

  Od Cortine preko Passo tre Croci, dolazimo na Lago Misurina. Uzivamo na suncu, pijemo kafu, slikamo se. Razgovaramo o danasnjem planu. Odlucujemo da idemo manje poznatim putevima i malo zagrebemo ispod povrsine. Da vidimo i onaj drugi deo Dolomita gde nema toliko turista. Naravno, podjednako je uzbudljivo, samo skoro potpuno bez turistickih sadrzaja.

Od Tolmezza krecemo prema Sella Nevea. Put nas dovodi na jezero Predil. Ocarani smo pejzazima. Na obali nalazimo lepo mestasce sa klupama i stolovima pa priredjujemo obrok.

  Preko prevoja istog imena kao i jezero, spustamo se u Bovec. Na pumpi gledamo kako nam je prolazno vreme i odbacujemo prvobitni plan da smestaj trazimo u Sloveniji. Posto je tek rano poslepodne, idemo dalje prema Hrvatskoj pa cemo da vidimo dokle stizemo.
  Vec pre samog putovanja, saznao sam da su kazne za brzu voznju u Sloveniji dosta poskupele i veoma pazimo na ogranicenje. I uz ogromnu paznju lako se vozi i malo preko ogranicenja. U jednom trenutku biker koji nam dolazi u susret, rukom nam pokazuje da usporimo i trenutak nakon kocenja ulazimo u radar, naravno, ispod ogranicenja. Neprekidno razmisljam koliko novca nam je sacuvao i odgovor dobijam vrlo brzo. Pored puta se nalazi radar sa displey-om na kome pise kolika je brzina kojom se kreces i kolika je kazna za tu brzinu. U mom slucaju je pisalo 51km/h i 100€. Ovi znakovi su informativnog karaktera i nesto slicno smo vidjali i u Italiji, samo je umesto visine kazne pisao broj punti, tj. tackica koje se dobijaju za odredjeno prekoracenje. Od tog trenutka, Slovenija, koja je inace prelepa zemlja, i fenomenalna moto destinacija, dozivljava pad na listi omiljenih zemalja za voznju motorom.
  U Ilirskoj Bistrici na pumpi, pravimo pauzu, da odlucimo gde cemo da nocimo. Ja predlazem da kontaktiram poznanika od pre par godina koji vodi moto pansion u Selcetu nadomak Crikvenice. Na internetu nalazim njegov broj i kontaktiram ga. Uprkos tome sto su njegovi apartmani puni, dobijamo poziv da ga posetimo.
  Posle malo lutanja oko Rijeke, zbog lose podesene navigacije ipak stizemo do Selceta. Sacekalo nas je pivo dobrodoslice. Dobili smo smestaj u kuci pored njegove, za 20 € po osobi, a dorucak nas je castio kod njega u pansionu.

 

[doktor dare]

  Iz Selceta smo se, jadranskom magistralom spustili do Trebinja gde smo prenocili i sutradan otisli za Kraljevo. Ovaj deo puta je prilicno poznat i uglavnom smo ga odvozali bez previse stajanja i slikanja.
  Opsti utisak sa putovanja je fenomenalan. Vreme tokom citavog putovanja je bilo kako se samo pozeleti moze. Bukvalno avgust u septembru. Cak nam je na prevojima u Alpima bilo i po 25°C. Ipak se ispostavilo da nam nije bila neophodna back up varijanta, naprotiv.
  Ekipa je bila odlicna, kako u voznji tako i u druzenju. Jedna od varijanti koja se vec nekoliko puta pokazala odlicnim je i zajednicka „kasa“. Skupljali smo zajednicki novac u „kasu“ od kojeg smo placali klopu, pice, smestaj, putarine i sl. Jedino je svako individualno sipao gorivo.
  Predeli kojima smo se vozili, bili su predivni. U dobroj meri su orijentisani i na moto turizam, sto je podrazumevalo i asfalt sa dobrim gripom. Na dobrom delu puta, isprekidana linija se podrazumeva, cesto cak i u krivininama. Nije ni cudo sto je ovo na globalnom nivou jedna od omiljenih moto destinacija.
      Smestaj nas je kostao neobicno malo, za svih osam noci oko 130€. Tako nas je i citava tura kostala prihvatljivih 700€ po osobi za 9 dana i oko 3700km.

 

[mali_bandit]

uh ah šta reći nego  uživao sam sa vama  :wink: