GREENNINJA
New member
Jednom 1983 desilo se sam ugledala svijetlo dana. I tako sam do danas ostala jedino dijete u familiji. Pravo zlato. Malo glasnije od oubičajeniš derišta tadašnje scene ali to je samo značilo, da sam zdrava.
Bilo je godine 92. Priznajem- s mamom i tatom smo vidjeli svakakve utrke, svugdje. I takve u kojima su se natjecale koze. Samo, da je »brzina«. Ali.. Iznenadili su me. Jednog sunčanog dana mama došla po mene u školu i na putu kuči pitala: »Ajde, pogodi šta smo ti kupili..« Sa nepunih 10 moji odgovori su se širili među Barbikom i loptom za fuzbal. E pa kupili su mi gokart. Svašta. Onda je počelo. Tatu je mučilo, da se ne možemo svi s jednim vozit. Pa smo kupili još jednog. Od 100 kubika. Taj je bio moj san.. Ali bila sam premala. Na moju sreču nije to razdoblje trajalo dugo. Porasla. I tako smo proživljali vikende. Upoznala lokalne bandite i tako pala u scenu mopeda. Danju i noču smo bili prljavi ali nije nam smetalo. Vrijeme smo trošili na nam dragim stvarima. A kroz godine se štedilo.. Stalno sam gledala za skuterima. Bili su skuuupi. A onda se pojavila prilika da se jedan napiše i na moje ime. Imao je 3 godine. Boje žutog sunca i bio je jeftin. Piaggio Typhoon. Na žalost je bio u jednom komadu samo tri dana ali to da se naviknem na 2 kotača i to još tako smiješne dimenzije… Pa nitko nije ni na biciklu sjeo i bez pada napravio kilometar prvi put!?! Pronašli smo i krivca za moj pad- tata. Odnosno ne baš direkt on. Zabranio mi, da se vozim jer je bio skuter bez kočnica ali.. Znate koje voče je najslađe. I tako se je moja mala ruta raketa snašla na operacijskom stolu. Promijenili smo joj boju. I stavili Malossi kit 70ccm. I Leo Vince-ja. A tek kad smo mog strašnog malog diva prebojali se rodila nova ljubav.
Nije važno koliko košta- samo da bude Kawasaki Ninja. Zelena. I tako se je, kao produkt mnogog truda, odrekivanja, i još čega, u našu garažu parkirala moja prva Ninja. U prvom mjesecu godine 2000. Mama i tata nisu prigovarali. Uopče. Znam, da ih je 100 milijuna poznanikov i bezbroj familijarca za koje nismo do tad ni znali da postoje, gledalo čudno i govorili im da su mi kupili smrt i tome slično sranje. Ali znam zašto nisu prigovarali. Tata nije imao prilike, da si ga omisli a mama je.. Bila cura. I nisu ga oni kupili. Moj novac se troši na moje gluposti. Tad su se počeli sretni dani. Gokart? Pa nisam zaboravila šta je to, i danas idem pogledat koju utrku ali.. To ima previše kotača! Pa da, bile su I pričice s policajcima. Bez toga ne ide. Lijepa sječanja za stare dane. Naravno kad sam se im 2 godine vozakala pred nosom bez vozačke. (S 18 položila vozačku za kategoriju A pa imala ograničenje do 350ccm!) Pa to me koštalo.. Da preračunam na brzinu oko 1.150 € i 12 kaznenih bodova (kod 18 si izgubio vozačku). Ali ni tu nije bila moja krivda. Potpuno. 2 puta mi policajac spriječio, da mu pobegnem kad me uhvatio na radar. Svi smo bili sretni time, da stoji u garaži Kawa. Mami se svidjela boja. A tati, da ju je mogao kad-tad uzeti. I ponekad naložiti mamu pa se pičiti frajera. Zadnjeg mjeseca u 2004 desilo se nešto. Počela sam razmišljati. Zar mi stvarno treba to, što je doneslo toliko patnje u familije prijatelja koje sam izgubila na cesti? 5, 6 sprovoda na sezonu? Prodala sam Ninju. Mogu ja i bez tog. Kod kuče nisu rekli ništa. Tata je samo pitao ako sam sigurna u to, jer si možda nikad više neču moči priuštiti drugog. Da, ne želim ga više.
Pa, da priznajem. Izdržala 8 mjeseci. Z danas na sutra kupila plavu R6-icu. Znaaam, nije ni Kawasaki, ni Ninja a kamoli zelene boje!? Ali bila mi je lijepa, financijski dostupna. Pa i mojima se svidjela. Ma nije bila stvar u tome. Bila je srijeda, dogovarali smo se za godišnji na kojeg bi se išlo u subotu, pa ja bih mogla vozit s autom kofere!?! Ne, Yamaha je bila jedini motor koji se prodavao za te pare u susjedstvu. U petak je bila kupljena i… A da, put motorom na more za 10 dana nije bio baš najudobniji. Ali meni je srce cvalo tako da je računica bila super u svakom slučaju. Ok, na kraju krajeva sam cura pa dam nešto na vanjski izgled i tako sam odlučila da mjenjam kombinezon.. Moj 8 godina star Dainese, muški model, broj 48.. Pa nije mi bio velik, bio je taman luksuz za nosit. Nikad nidgje žuljao! ( imam 163 cm). Esad sam se sjetila. Visina motora- da, Ninja, ona zelena. Bila je 1, 2, 4 puta na tlu. U garaži. Kad je ponestalo mjesta za manevriranje i kad se priguzio naš šarplaninac na lancu. Pa nisam polagala toliko pažnje na to. Pomirila sam se time, da sam manja i da moram naučit ako želim znati. I tako mi uspijeva, da ne bacam više motore po tlu. Kuc na drvo, da se mi ne zarekne.
Dalje. Kombinezon- kupila plavo-crnog Spidija. I to ženski model. Plavi motor, plavi kombinezon, žuta kaciga. Sve usklađeno pa idem prodat motor.
Da, nije bilo planirano. Svi šokirani. Mama i tata razočarani, jer se jima je ta plava taaako sviđala. Heh, na drugi dan dođe kuči nešto… Boje piksne, grubim linijama. Moja Ninja. Silver edition. Kompromis- boja nije važna, samo da je opet Ninja. Nismo još dugo skupa, pravila mi neke cirkuse kad me bacala po Marofu, ugodno me iznenađivala na ubrzavanju u Varaždinu,.. Da, ako ostane- mislim, da če bit to jedno lijepo prijateljstvo. A za kraj sezone sam joj kupila i jedan dar. CRVENU Shoei kacigu. Ma nek se vidi kad se gleda!
Evo to bi bilo na kratko o mojom mojem motorističkom putu dosada u grubom sve. Ali… Čitat čemo se mi opet.
S poštovanjem- Tanja.
Bilo je godine 92. Priznajem- s mamom i tatom smo vidjeli svakakve utrke, svugdje. I takve u kojima su se natjecale koze. Samo, da je »brzina«. Ali.. Iznenadili su me. Jednog sunčanog dana mama došla po mene u školu i na putu kuči pitala: »Ajde, pogodi šta smo ti kupili..« Sa nepunih 10 moji odgovori su se širili među Barbikom i loptom za fuzbal. E pa kupili su mi gokart. Svašta. Onda je počelo. Tatu je mučilo, da se ne možemo svi s jednim vozit. Pa smo kupili još jednog. Od 100 kubika. Taj je bio moj san.. Ali bila sam premala. Na moju sreču nije to razdoblje trajalo dugo. Porasla. I tako smo proživljali vikende. Upoznala lokalne bandite i tako pala u scenu mopeda. Danju i noču smo bili prljavi ali nije nam smetalo. Vrijeme smo trošili na nam dragim stvarima. A kroz godine se štedilo.. Stalno sam gledala za skuterima. Bili su skuuupi. A onda se pojavila prilika da se jedan napiše i na moje ime. Imao je 3 godine. Boje žutog sunca i bio je jeftin. Piaggio Typhoon. Na žalost je bio u jednom komadu samo tri dana ali to da se naviknem na 2 kotača i to još tako smiješne dimenzije… Pa nitko nije ni na biciklu sjeo i bez pada napravio kilometar prvi put!?! Pronašli smo i krivca za moj pad- tata. Odnosno ne baš direkt on. Zabranio mi, da se vozim jer je bio skuter bez kočnica ali.. Znate koje voče je najslađe. I tako se je moja mala ruta raketa snašla na operacijskom stolu. Promijenili smo joj boju. I stavili Malossi kit 70ccm. I Leo Vince-ja. A tek kad smo mog strašnog malog diva prebojali se rodila nova ljubav.
Nije važno koliko košta- samo da bude Kawasaki Ninja. Zelena. I tako se je, kao produkt mnogog truda, odrekivanja, i još čega, u našu garažu parkirala moja prva Ninja. U prvom mjesecu godine 2000. Mama i tata nisu prigovarali. Uopče. Znam, da ih je 100 milijuna poznanikov i bezbroj familijarca za koje nismo do tad ni znali da postoje, gledalo čudno i govorili im da su mi kupili smrt i tome slično sranje. Ali znam zašto nisu prigovarali. Tata nije imao prilike, da si ga omisli a mama je.. Bila cura. I nisu ga oni kupili. Moj novac se troši na moje gluposti. Tad su se počeli sretni dani. Gokart? Pa nisam zaboravila šta je to, i danas idem pogledat koju utrku ali.. To ima previše kotača! Pa da, bile su I pričice s policajcima. Bez toga ne ide. Lijepa sječanja za stare dane. Naravno kad sam se im 2 godine vozakala pred nosom bez vozačke. (S 18 položila vozačku za kategoriju A pa imala ograničenje do 350ccm!) Pa to me koštalo.. Da preračunam na brzinu oko 1.150 € i 12 kaznenih bodova (kod 18 si izgubio vozačku). Ali ni tu nije bila moja krivda. Potpuno. 2 puta mi policajac spriječio, da mu pobegnem kad me uhvatio na radar. Svi smo bili sretni time, da stoji u garaži Kawa. Mami se svidjela boja. A tati, da ju je mogao kad-tad uzeti. I ponekad naložiti mamu pa se pičiti frajera. Zadnjeg mjeseca u 2004 desilo se nešto. Počela sam razmišljati. Zar mi stvarno treba to, što je doneslo toliko patnje u familije prijatelja koje sam izgubila na cesti? 5, 6 sprovoda na sezonu? Prodala sam Ninju. Mogu ja i bez tog. Kod kuče nisu rekli ništa. Tata je samo pitao ako sam sigurna u to, jer si možda nikad više neču moči priuštiti drugog. Da, ne želim ga više.
Pa, da priznajem. Izdržala 8 mjeseci. Z danas na sutra kupila plavu R6-icu. Znaaam, nije ni Kawasaki, ni Ninja a kamoli zelene boje!? Ali bila mi je lijepa, financijski dostupna. Pa i mojima se svidjela. Ma nije bila stvar u tome. Bila je srijeda, dogovarali smo se za godišnji na kojeg bi se išlo u subotu, pa ja bih mogla vozit s autom kofere!?! Ne, Yamaha je bila jedini motor koji se prodavao za te pare u susjedstvu. U petak je bila kupljena i… A da, put motorom na more za 10 dana nije bio baš najudobniji. Ali meni je srce cvalo tako da je računica bila super u svakom slučaju. Ok, na kraju krajeva sam cura pa dam nešto na vanjski izgled i tako sam odlučila da mjenjam kombinezon.. Moj 8 godina star Dainese, muški model, broj 48.. Pa nije mi bio velik, bio je taman luksuz za nosit. Nikad nidgje žuljao! ( imam 163 cm). Esad sam se sjetila. Visina motora- da, Ninja, ona zelena. Bila je 1, 2, 4 puta na tlu. U garaži. Kad je ponestalo mjesta za manevriranje i kad se priguzio naš šarplaninac na lancu. Pa nisam polagala toliko pažnje na to. Pomirila sam se time, da sam manja i da moram naučit ako želim znati. I tako mi uspijeva, da ne bacam više motore po tlu. Kuc na drvo, da se mi ne zarekne.
Dalje. Kombinezon- kupila plavo-crnog Spidija. I to ženski model. Plavi motor, plavi kombinezon, žuta kaciga. Sve usklađeno pa idem prodat motor.
Da, nije bilo planirano. Svi šokirani. Mama i tata razočarani, jer se jima je ta plava taaako sviđala. Heh, na drugi dan dođe kuči nešto… Boje piksne, grubim linijama. Moja Ninja. Silver edition. Kompromis- boja nije važna, samo da je opet Ninja. Nismo još dugo skupa, pravila mi neke cirkuse kad me bacala po Marofu, ugodno me iznenađivala na ubrzavanju u Varaždinu,.. Da, ako ostane- mislim, da če bit to jedno lijepo prijateljstvo. A za kraj sezone sam joj kupila i jedan dar. CRVENU Shoei kacigu. Ma nek se vidi kad se gleda!
Evo to bi bilo na kratko o mojom mojem motorističkom putu dosada u grubom sve. Ali… Čitat čemo se mi opet.
S poštovanjem- Tanja.
