"Ja i motor" 2.dio
ili Transformacija
U doba Jawe 350 Chopper sam se uključila u Chopper klub „Tiger.“ Moje članstvo je bilo potaknuto samo zbog „cool“ prišivki koje su imali članovi tog kluba.
Hmm… Kad bolje razmislim, imala sam puno sreće što sam upoznala grupu bajkera koji su me naučili prve lekcije oko konzumacije alkohola i vožnje motora.
Članovi Chopper kluba „Tiger“ su prosječno imali oko 50 godina. Ja sam njima, sa svojih 24, znatno snižavala prosjek. To su bili najbolji kompanjoni za vožnjice i odlazak na susrete. Zbog mog minimalnog moto iskustva, njihova vožnja po ograničenjima mi je bila super. Ne znam bih li preživjela vožnje s kakvim RR-ovcima, kojima ne bih dopustila da mi pobjegnu.
Za jedne bikere, „Tigrovi“ imaju stvarno super odnos prema motociklizmu. Umjerena vožnja i suzdržavanje od alkohola kad si na motoru - bile su prve stvari koje sam od njih naučila. Na susretima smo uvjek sudjelovali u igrama - skakanje u vreči ili potezanje užeta. I njihovi fenomenalni rostilji!!! Još danas sanjam njihove odreske na žaru.
Jedna od rijekih moto fotki bez kacige.
S vremenom i kilometrima sam još te sezone shvatila, da imamo različite poglede na motor i njegovu upotrebu. Ja sam željela više, bolje i brže. Znala sam da mogu naučiti tehnike vožnje s motorom i postati brža, ali i sigurnija u vožnji.
Sve što se dogodi u životu ima svoju namijenu. U to vrijeme sam upoznala novog dečka i njegovo društvo. Većinom su to bili iskusni motoristi na različitim motorima. Upoznala sam sasvim drugačiji stil vožnje, koji mi je bio puno bliži. Od dečka sam kupila njegov stari GPZ500S.
Evo moja prva slika - ponosna vlastnica GPZa. Obratite pažnju na pažljivo stavljenu izolir traku.
Kad smo odlučili napravit đir do mora, motor nije bio niti registriran, a nisam ga ni prepisala na sebe. Zasigurno nisam namjeravala s prijateljima na more na zadnjem sicu! U to vrijeme je prijateljica kupila Eliminatora 252, a ja sam posudila tablicu s njenog motora. Vješto sam je priljepila izolir trakom na stražnji dio motora i – more evo me! U jednom vikendu smo napravili više od 500 km. Naviknuta na položaj na chopperu, u nedelju navečer sam bila skoro mrtva u krevetu.
Prepis i registraciju sam morala napraviti u 100 km udaljenoj Slovenski Bistrici, gdje sam živjela. Nadam se, da vam je jasno, da varijanta „pusti motor u Ljubljani i sredi sve bez motora“ nije došla u obzir. „Pa imam ja tablicu!“, rekla sam si - i hop na motor.
Ni loše vrijeme nije moglo pokvariti moju sreću i entuzijazam. Tako ja po mokroj cesti pićim kroz jedan kraj, 15 kilometara pred domom. Na kraju ravne ceste iskače mi policajac. »Aaaaaaaa!«
Što sada? Da nisam bila u takvom šoku, jer je policajac doslovce skočio pred mene, išla bih naprijed, ali ovako sam zakočila i skrenula do njegovog auta. To je bio pravi mali policijski party. Trojica policajaca i dva auta, u jednome valjda radar. Vozila sam 70 na ograničenju 50 km/h.
Ljubav, koja je trajala mnogo kilometara - Kawasaki GPZ500S.
Policajac koji me zaustavio pita me za vozačku i prometnu. Ja mu dam vozačku (koju sam imala s ograničenjem do 350ccm) i kažem:
„Prometne nemam, to će mi poslati poštom, morao je vlasnik odjaviti motor.“
On me gleda i ide pogledati naljepnicu od registracije (imali smo tada neke glupe naljepnice, gdje si mogao vidjeti do kada vrijedi registracija). Valjda je registracija istekla još prošle godine.
Policajac mrtvo hladno: „Molim, skinite registersku oznaku!“
I dok ja tako skidam moju pažljivo postavljenu izolir traku, razmišljam (OPEEET!): „Zašto to njemu treba, mene će prijateljica ubiti ako joj ne vratim tablice.“
Ispod obrva, vrlo pažljivo, pitam ja njega: „Zašto moram skinuti tablicu?“
Policajac: „Registracija je istekla, tablica se mora vratiti i deponirati.“
Šta da radim sada? Lijepo sam mu objasnila, da nije moja tablica, da je od drugog registriranog motora.
Njegov hladan nastup polako je zamijenilo prikriveno veselje što će me „olakšati“ do zadnje pare. Nema vozačke, nema registracije, krivotvorenje dokumenata (tablica), radar…
Zar je moguće još išta?
S ozirom na kaznu od 1000 EUR, odlučila sam da ću dati priliku mom (sada bivšem) dečku da se iskupi za svoje grijehe (za referencu čitaj 1.dio priče).
Otišla sam po telefon i nazvala ga:
„Trebam pomoč, hitnooo! Policajci su me uhvatili radarom, daj mi molim te pomozi!“
On mi je rekao da mu dam policajca na telefon.
Možete si me zamisliti kako dolazim do policajca i nudim mu telefon:
»Za vas!«
On me gleda, kao da si misli šta je s tom glupom ženom i kaže:
»Ne!«.
Ja odgovaram u telefon:
»Neče govoriti s tobom!«
Kad mi je bivši rekao da ga pitam, ako mu je prezime -nesjećamsevišekako- rekao je opet ono famozno „Ne!“ ali je svejedno uzeo moj mobitel koji je bio na zadnjim atomima baterije.
Poslije par rječenica su prekinuli i čula sam da zvoni telefon u policijskom autu. Za par minuta je došao natrag »moj« policajac, vratio mi tablicu i rekao:
„Bježi, da te ne vidim i registriraj si motor!“
Poslušala sam njegov savjet i brzo otišla, da se ne predomisli. Ubrzo sam i registrirala motor.
Te sezone sam napravila najviše kilometara u jednoj sezoni. Na motoru sam bila svaki dan. U prvih dva tjedna sam napravila oko 3000 km.
Jako puno sam se vozila s grupom prijatelja, koji su vozili motor s glavom, a ne s rukom. Bili su brzi, ali ne bez pameti.
Dogovorili smo se za „meeting points“ i svako je imao svoj tempo do dogovorenog kraja. Tamo smo se pričekali i ponovno krenuli dalje. Tako sam mogla u skladu sa svojim sposobnostima pratiti moje prijatelje i usvajati znanja, koja su mi vjerovatno nekoliko puta spasila život.
Sama sam došla u Split s CBR 600F. Pomoču objave na motori.hr sam upoznala Nike-a. Ljubazno mi je posudio sprej za lanac, kojeg sam zaboravila doma 
. Još jednom hvala Nike!
Hmmm… Što sam naučila u svim ovim godinama na motoru?
Svaki put, kad naučim nešto novo, razmislim koliko mi još treba da bih znala sve. Pokušavam imati široko otvorene oči i učiti od ljudi koji su iskusniji od mene.
Što imam od motora?
Nije to nova jaknica, koja mi ide s bojom motora… Nije to posebna pažnja, jer „moja guza tako dobro izgleda“ na motoru…
U potpunosti savladati tehniku vožnje motora je kao horizont - izgleda blizu ali je put do njega beskonačan.
I taj put do horizonta je to - moje bistvo. Cilj nije doći do kraja, nego uživati (i preživjeti) na putu do njega.
I ja to namjeravam iskoristiti do potpunosti!
Endurance utrka oldtimer Tomos jermenarjev - 6 sati, 3 u ekipi.
Brat mojeg CH Racing WSM - WXE 125.
Ko je tu Car?
Samo za "velike" cure.
Na motocross pisti Lemberg.
Novi Marof 2006 i Husqvarna slovenskog vice prvaka klase Open i 450 Uroša Nastrana.
Na kraju moja ljubav i moja najlepša slika sezone.
