UNA STORIA ITALIANA

motoklasik

Member
Sep 1, 2010
204
9
18
Beograd
Nocas me probudio telefon. Zaboravio da ga iskljucim uvece i tek sto sam zaspao pijuce da stize mail...nema veze, procitacu sutra...tako sam bar pomislio...

*

Dodje jesenas moj drug iz mladjih dana koji odavno zivi u Australiji, posle ko zna kog vremena u posetu. Nismo bili u kontaktu dugo posle njegovog odlaska a i kuci je mozda pisao samo par puta. Kasnije kada je dosao internet, nekako smo i komunicirali...
Nadjemo se jedno popodne u kuci njegovog dede koju je nasledio i dao da se obnovi, na Fruskoj gori izmedju Jazka i Vrdnika.
Otisao je odmah cim smo zavrsili fakultete 1981. Tamo je, sto se kaze, uspeo. Razvio ozbiljan biznis, stekao ozbiljan novac, ozenio se, ima decu, otmenu kucu i sve sto uz to ide...

Jos u gimnaziji petljali smo se sa Tomosima, buzili ih kako smo znali i kako smo culi da treba, dogurali do petnaestica, kasnije dosli Cross junior i Elektronik 90, pa onda i ozbiljniji motori, ali on je tada vec bio otisao...
Sedimo na tremu te kuce pricamo o svemu, ja mu kazem da sam najzad posle vise od 4 decenije kupio italijanski motor, predprosle godine Guzzi V11 LeMans, a pre nekoliko meseci i Ducati SuperSport 800 (Guzzija naravno nisam prodao...)
Prisetimo se i kako samo leto 1978. proveli u Porecu u kampu. To leto ostalo je zapamceno po Dukatiju Scrambleru 450 (od jednog naseg druga) i voznjama do Rovinja, Umaga i po Istri. Ljudi vecinom tamo pricaju italijanski, mi na Ducatiju, prava italijanska prica. Tada smo se i dogovarali da cemo se jednog dana zajedno provozati tuda na svojim Ducatijima... Ali uvek je nekako preovladavao razum i kasnije nikada nisam kupio italijanski motor, do pretprosle godine...

- Bolje ikad nego nikad - kaze on.
- Da, eto, mada svi nesto kude te italijane, mozda su i u pravu, ali razum je jedno a srce drugo - cim sam to rekao shvatio sam kakvu sam gresku napravio.

Predjem odmah na druge teme za pricu, racunam dobro je proslo...
Trebalo je vise od pola flase one domace kruske koju smo pili, da dodje do onog pitanja koje je bilo neminovno:

- Jesi li je video skoro?
- Jesam, pre dve godine.
- Kako izgleda?
- Isto kao i onda, samo je malo starija. Pitala je za tebe, ostavila je i broj da joj se javis, evo pisi - i pocnem da listam po telefonu.
- Neka ne treba, necu, obrisi broj... jedina greska koju sam u celom zivotu napravio je sto je nisam poveo sa sobom, ili je odmah zvao da dodje, cim sam se sredio tamo...

*

Kad me vec probudio telefon, iskoristim da odem do klonje i kad sam vec ustao da utisam zvuk onda pogledam sta je to stiglo... Mail od njega, tog mog druga iz skole, iz Australije. Nadovezuje se sad odjednom na onu pricu iz kuce kod Jazka, pise da je odusevljen sto se najzad bar meni ispunila ta nasa italijanska prica iz one 1978. da cemo kad tad imati svoje Ducatije...
A to sto ljudi misle o italijanskim motorima, kaze, ne treba da me brine. I onda, tekst u mailu ide otprilike ovako:

"Jel znas kakav je Ducati motor?
Lepsi od svih drugih.
Skuplji i za kupovinu i za odrzavanje od ostalih.
Ali kad ga vozis, pruza ti zadovoljstvo kakvo nisi ni ocekivao da moze da postoji...
Neki ga imaju samo zbog prestiza jer imaju para, a neki jer su neizlecivo zaljubljeni i nemocni da se odupru tome ceo zivot.
Kao najlepsa i najskuplja vrhunska kurva. Ja bar to dobro znam."

Da je to napisao neko drugi shvatio bih to kao neku salu, metaforu, igru reci. Ih, motor i vrhunska kurva...
Ali napisao je on, pogodilo me kao nokaut, znao sam da nema vise spavanja te noci. Neki zaboravljeni i namerno u zaborav potiskivani fragmenti secanja poceli su da se slazu u poznati mozaik.

*

Ljudi, kakva je to ljubav bila... Skoro je moglo da se opipa da je vazduh oko njih bio gusci, kada su zajedno.

On... Fin momak, naocit, iz poznate porodice, ugledni i uticajni roditelji, uspesan student arhitekture, ponos porodice.
Laf u drustvu, pravi beogradski smeker sa kraja 70-ih. Jedinu manu su mu nalazili sto se, eto, petlja sa tim motorima, ali, racunali su - mladost ludost, proci ce ga to sigurno.
Devojke su se prosto lepile za njega, sekle vene za njim. Ali bukvalno. Jednu su sprecili u samom pokusaju, druga je uspela ali su je nasli na vreme i sanirali rezove...

Ona.... Lepsa od svega vidjenog do tada. Zgodna do bola. Najlepsa...najlepsa... da, jebiga, najlepsa kurva u gradu.

*

Jedno vece u leto 1979., ne znam ni sam kako i zasto, svratimo nas dvojica do tada legendarnog Lotos bara, u Zmaj Jovinoj, izmedju Obilicevog venca i Knez Mihajlove ulice... Imali smo za po jedno pice, a u Tomosima dovoljno goriva da se vratimo kucama...
Sedimo i cedimo to pice polako da nam kelner ne skloni case, za drugu turu nismo imali para.

Ona se pojavljuje iz polumraka kao fatamorgana, prilazi i seda za nas sto. Ni pre ni posle u zivotu nisam video lepsu i bolju ribu. Verovatno joj je bilo dosadno, pa hajde da se malo zeza sa nama. Starija godinu dana od nas, posle se ispostavilo.
Nismo ni mi bili tada bas tako naivni, onako kroz pricu i zezanje joj nagovestimo da i nismo bas pri parama...
Doduse, ja sam imao u drugom dzepu odvojen novac za registraciju Tomosa E-90. Kupio ga par nedelja ranije u Robnoj kuci Beogradjanka (sestra mi digla kredit), i sakupio da ga registrujem. Racunamo, nek ide zivot, bice za jednoga, pa ce se motor registrovati kasnije.
Ona nam nekako saopsti svoju cifru, nije bilo ni blizu onoga sto sam odvojio za registraciju (mozda je registracija bila u sadasnjim relacijama, recimo oko 50 evra), tako da smo mogli opusteno da nastavimo pricu, cifra je bila nedostizna. Ona ne ustaje, sedi i dalje tu, valjda smo joj bili kao neko osvezenje...
Ipak, nacnem ja onaj stek za registraciju i porucim jos tri pica... Posle je jos jednu turu platila ona...

Negde pred zoru krenemo, otprati nas ona do motora na Obilicevom vencu, cak bi se mozda i vozila ali nikako nije islo u garderobi u kojoj je bila.
Uglavnom, razmene njih dvoje telefone (fiksne, mobilni nisu postojali) i pocnu da se cuju povremeno i da se vidjaju po nekad, najcesce po podne. On je pre podne bio na fakultetu a nocu je ucio. Ona je pre podne spavala a nocu radila. Vremenom, on je sve vise ucio danju, a ona sve manje radila nocu, pa su se vidjali i uvece.

Nije on to krio ni od koga. Ja sam i onako znao o cemu se radi a i jos neki iz drustva. Cak je rekao i svojima kuci a oni su to shvatili kao jos jedan njegov mladalacki hir... Nekad  je i zbijao sale u kuci... Jednom sedimo svi kod njega, ona odlazi i na vratima se sretne sa njegovim ocem, koji se vracao sa posla. Lepo se  pozdrave i ona izidje. Otac ulazi, pozdravlja nas, a on kaze:

- Cale, zaradio sam 300 maraka.
Njegov otac je bio dobar covek, profesor univerziteta, iskreno se obraduje i pita:
- Odlicno sine, a gde, jel preko studentske zadruge?
- Ma ne cale, nisam morao da platim Lidiji...

Izlazili smo zajedno, ja sa devojkom i njih dvoje, najcesce u restoran Golf, gore na Kosutnjaku. Uvek smo isli odozdo, od Hajducke cesme, da se vozimo kroz sumu. Ona je bila laf, sedimo, pijemo, vecaramo, ona placa, ali da pare njemu ili meni da mi damo kelneru. Jebiga, bila je pri parama. Sva tri nasa dzeparca ona zaradi za cas. Nas sramota po malo, ali sta da se radi.
Negde pred kraj fakulteta ja sam se zaposlio i preostale ispite polagao vanredno, tako da su krenule da pristizu plate pa smo bili malo ravnopravniji prilikom tih izlazaka.
Kad nas krene, ode ona i do orkestra da poruci par pesama ali nas prvo pita sta hocemo i to porucuje. Pruza novac harmonikasu, on vraca, nece da uzme od nje. Eto tako je izgledala da joj je muzika u kafani svirala dzabe...sta dalje da pricam...
A oblacila se tako da su je ljudi za ostalim stolovima pratili pogledima i okretali glave za njom kad prolazi, kao oni iz prvih redova na teniskom mecu kad prate lopticu levo, desno. Hocu da kazem oblacila se seksi, brutalno, ali to ipak nije delovalo vulgarno - nego nestvarno...

Proslo je neko vreme i ta njihova veza je postala ozbiljna.
Ozbiljni su postali i motori koje smo vozili. Ja nabavio MZ-250 a on CZ enduro 250. Ubrzo potom ja se dokopao Yamahe XS-500 a njemu roditalji kupili Hondu CB-400N. Novu. Kupili bi mu i avion da je trazio, samo da se resi nje.

U medjuvremenu, ona potpuno prestala da radi to sto je radila. Cak se i zaposlila dok je on pripremao diplomski. Konkurisala u tada mocnom Jugoexportu (imala je neku srednju ekonomsku) i prime je odmah. Zar mislite da je postojala i jedna konkursna komisija koja bi je odbila...

On je imao neki manji stan koji je nasledio od tetke, u centru, ali zapusten. Pocnu da ga sredjuju, cim on diplomira da se vencaju i tu da zive...

E, tada je djavo odneo salu i njegovi su poceli da vrse strahovite pritiske na njega. Njihov jedinac, ponos, uzdanica, da se ozeni kurvom... Razne tetke i strine su skoro svakodnevno dolazile kod njih u posetu i dovodile svoje prijateljice koje su kao slucajno imale cerke, pa svrate zajedno, nista posebno, eto, da se deca upoznaju.
Otac je pretio da ce ga se javno odreci i da ce ga potpuno iskljuciti iz nasledstva. Njoj je ulazak u kucu bio strogo zabranjen. Cak joj ni ime nisu pominjali u razgovoru, za nju su koristili samo licne zamenice ili jos gore... Uglavnom, u kuci uzas....

Ja diplomirao 1981., odmah me prebacili na bolje placeno radno mesto, prodao Yamahu i odvajao platu da kupim Kawu-750, na jesen te godine, u Austriji u Mureku, kod Tusera...
On je isto odbranio diplomski rad na arhitekturi, prodao i on svoju Hondu i za te pare kupio avionsku kartu za Australiju. Ostatak para vratio ocu uz napomenu da ce mu poslati i taj deo cim zaradi. Imao je tamo nekog svog pajtosa sa fakulteta koji je otisao godinu dana ranije i valjda je neko od njegove rodbine i njemu poslao garantno pismo za vizu...
Njegovi mu odmah vrate te pare od Honde i dodaju jos, da mu se nadje, da ne mora brzo da se vraca, racunali su - sto vise ostane, lakse ce se ta prica zavrsiti. On je sve te pare zajedno vratio nazad kuci po drugu koji ga je odvezao na aerodrom.

Posle dve godine, po nekom ko je dolazio poslao je koverat sa parama i malo kratko pisamce. To je bio prvi glas od njega koji je stigao u kucu od kad je otisao. Pisalo je samo da su pare razlika do onog iznosa koliko je placena ta nova Honda i da se zaposlio i ozenio sa PRISTOJNOM devojkom. Pokazala mi je njegova majka placuci to pisamce kada sam dosao iz vojske na vikend i stvarno je ta rec bila napisana velikim slovima.

Ona se po njegovom odlasku razbolela od tuge. Prestala je da jede, prestala je da razgovara sa ljudima, prestala je da zivi... Vodili su je na kojekakve psihoterapije i malo po malo, vremenom, donekle se oporavila. Ubrzo je firma poslala u svoje predstavnistvo u London tako da sam i ja izgubio kontakt sa njom, nije tad bilo interneta...



Dok se secam svih tih detalja i mnogih drugih, ali da ne duzim, pocinje da svice. Zima je ali se vidi da ce dan u Beogradu biti suncan kao onda kada smo prvi put u svitanje izisli iz Lotosa zajedno sa njom do motora koji su stajali ispred zgrade Tanjuga na Obilicevom vencu.

Oci pocinju da mi suze, sigurno je od suvog vazduha od centralnog grejanja, hoce to nekad. Tako mi i treba kad se i secam svega kao slon.

I onda ponovo telefon... ovaj put Viber. Nepogresivo sam znao ko je. Kod nas tek svice, zna on to dobro, ne bi pisao tak tako u to doba, znaci nije zezanje.
Pogledam ekran, pise samo:

- Jel imas jos onaj broj?

Sta da mu odgovorim, vidim nece izici na dobro, upucujem mu poziv, da porazgovaramo, smiricu ga valjda nekako. On se ne javlja. I samo ponovo stize ista poruka. Sad vec nemam kud, odgovorim:

- Nemam, obrisao sam, kad si onda jesenas tako rekao.

Cekam odgovor, a ziv nisam. Mene koji i nemam velike veze sa svom tom pricom stigle emocije ne mogu da se smirim, a mogu misliti kako je tek njemu. Drzim telefon u ruci, krece poznati zvuk, odmah gledam u ekran:

- Dobro je, hvala ti, bojao sam se da si sacuvao i da ces mi poslati. Sada je sve u redu.

Djavola je u redu! Slagao sam ga. Jesam obrisao broj ali tek mesec dana kasnije kada sam slucajno shvatio da brojevi kada se kuckaju po tastaturi, gledajuci slova u stvari cine njegov nadimak. Nadimak koji je ona smislila za njega i kako ga je samo ona zvala... Obrisao sam ga ali ga nikada ne mogu zaboraviti bas zbog tog nadimka...
Ali gde to sada da mu kazem? Verujem da bi ga to dotuklo.
Ubrzo stize par putaporuka jedna za drugom:

- Prebacio sam vecinu posla na decu, dolazicu cesce. Nadji i meni jedan Ducati da stoji tu da se vozimo zajedno kad dolazim. Koji hoces, moze ako ima da lici na onaj, sa vazdusnim motorom. Kad bude javi samo da posaljem pare da ponovo zavrtimo onu nasu italijansku pticu iz Poreca...itd...itd...

Ni jedne reci o njoj...Dobro je. A onaj njen broj stoji, ne mogu ga zaboraviti i da hocu. Ko zna, mozda ce doci trenutak kada ce u nekoj letnjoj noci kada bude ponovo ovde, posle flase opet neke dobre kruske, taj broj biti jedini lek koji ce mu pomoci da prezivi svitanje.

*

Slozio sam ovu pricu kroz tastaturu u jedan folder i dvoumim se da li da je postavim na moto forum.
On i onako ne cita ovaj forum, ne cita ni jedan forum, niti je na drustvenim mrezama, verovatno se boji da ne padne u iskusenje da je potrazi na nekoj...

Jedino je naslov posta mozda trebalo da bude drugaciji. Mozda bi bolje pristajalo: O ljubavi, motorima i kurvama...
Pa sad kako se kome vise svidja, onaj naslov sa pocetka posta ili ovaj na kraju...

 

DADO+

Well-known member
May 27, 2010
9,284
238
63
priča je  8)


mene si malo podsjetio i na moju mladost prije 40tak godina i prijatelja koji je otišao u Kanadu,
a djelom i na jednog preminuloga forumaša  (y)
 

ADAM

Active member
Aug 12, 2005
3,004
0
36
48
OrosLavje
Lijepa priča-
Zapita se čovjek puno puta, što bi bilo da je bilo...
 

Modesty40

Well-known member
Oct 25, 2007
8,362
74
48
55
Crikvenica i naokolo
bome  (y)

nadam se da ste se provozali na Dukcima ... barem to  (y)
 

Srki

Well-known member
Dec 1, 2002
6,233
191
63
(y) :021:




Srki


 

sasaa

Member
Aug 29, 2015
481
2
18
39
Ri
sjedi 5  (y)
 

alpine

Well-known member
Oct 5, 2009
2,822
58
48
unde
A šta reć.. lipo... samo, nije to priča, to je život


Čak si dobro to i napisa, dosta vizualno. Čitajući, covik se s lakoćom prebaci u 70-te.. samo -5 jer je priča prekratka, daj još  :mrgreen:
 

iviccaa

New member
Mar 12, 2012
214
0
0
Stuttgart
dobra tema, ali mi izgleda kao da si nabrzinu to sklepao.
uz malo truda bi mogla ispasti jako zanimljiva prica.

u svakom slucaju (y)
 

Milanezi

New member
Jun 6, 2015
10
0
1
1017
singlica said:
Jako lijepo.

Nadam se da ce prica imati i nastavak???

Ima i nastavak...čekamo autora da postavi  :021:
 

alpine

Well-known member
Oct 5, 2009
2,822
58
48
unde
aha, "laf" se izlajao  :mrgreen:
 

Milanezi

New member
Jun 6, 2015
10
0
1
1017
danijel044 said:
Zvučiš kao da si jako upoznat s pričom :D
Pratio na drugom forumu, tamo je izasao i nastavak :D
očekujem ga i ovde uskoro...
Motoklasik ima odlične priče i iskustva...nadam se da ce postaviti i ovde...