motoklasik
Member
Evo jos nekih starih motora iz moje garaze, iz Yamahine serije RD:
YAMAHA RD 250
Vecina nas je "onih" godina pocela sa dvotaktnim motorima. Najcesce su to bili Tomosi, Jawe, MZ-i ili poneki Puch ili DKW.
Onda sam se dokopao nekih stranih casopisa i video sta rade japanci u dvotaktnoj tehnologiji.
Kawasaki je imao legendarnu seriju KH, dvotaktnu, sa tri cilindra i vazdusnim hladjenjem (250, 400, 500, a kasnije i 750). Svojevremeno sam imao priliku da provozam KH 500 (Mach III), i tada, a ni sada, nemam reci da opisem taj dozivljaj.
Suzuki je priozvodio GT seriju, pocevsi od 125 i 250 (dvocilindricni), onda 380 i 550 (trocilindricni sa specificnim trouglastim glavama) in a kraju vodeni 750.
Ali ja sam, kao klinac, bio fasciniran Yamahinom serijom RD. Pocetkom 70-ih godina jednu je imao Lija i sa njom dolazio na Usce, secam se jasno, zuta, sa neponovljivim mirisom sagorelog "castrola" koji se sirio iz auspuha. Mislim cak, da je bila model DS-7, preteca serije RD.
Secam se naslova iz jednog moto casopisa 1973.g. kada su se pojavili modeli RD 250/350 (sa vazdusnim hladjenjem) pisalo je "Najnovija leteca bomba iz Japana".Kako je to meni tada izgledalo nestvarno i daleko...
Dvotaktni motori vece zapremine i sportskih performansi se vec dugo ne proizvode, prvenstveno iz ekoloskih razloga.
Steta je sto ce generacije koje dolaze ostati uskracene za taj poseban utisak voznje rasnog sportskog dvotaktnog motora, koji na naglo odvrtanje rucice gasa neko vreme ne pokazuje nista, nista, nista, a onda, zgusnuto u nekih 1000 obrtaja, odjednom - SVE. A posebno je umece bilo drzati ga uvek u tih divljih 1000 obrtaja.
Trocilindricnih dvotaktnih Kawasakija vise gotovo da i nema, izgoreli su valjda sami od svog nervoznog karaktera. Suzukija ima po nesto. Yamahe (vazdusno hladjeni RD modeli) se jos po negde i nadju.
A onaj neponovljivi osecaj u voznji tih motora, taj nepredvidivi i neravnomerni izliv snage u ostroj voznji, zivece zauvek, u nemirnim snovima onih koji su ih nekada vozili.
Zato su mi ove dve lepotice na slikama posebno drage?
RD 250 (klasicna) i RD 250 DX (poslednja serija sa vazdusnim hladjenjem, livenim felnama i diskom pozadi).
Kada se pojavila ova sa livenim felnama, tada sam bio odusevljen, a sada mi je lepsa ova sa zicanim tockovima.
Leti, u neko suncano jutro, poranim, upalim jednu od njih i dodjem na nase staro okupljaliste Usce, na mali krug, dok jos nikog nema. Vreme se pomeri 35 godina u nazad.
Vrate se davna secanja kada smo sedeli na zidicu jer nije ni bilo restorana, tu improvizovali trke, i stalno vozili levi krug. Koliko sam samo puta prosao te tri leve krivine, mislim da bih mogao da ih prodjem i zatvorenih ociju.
Jedino nema one drvene bandere na sredini (ispred sadasnjeg "Asteriksa") na kojoj se ponekad i zavrsavala voznja.
Po nekad kad dodjem sa ovim motorom primetim kako neki stari motoristi s nevericom okrecu glave da vide odakle dolazi taj davno zaboravljeni zvuk.
Ipak, ono sto je za nekog obicna stara gvozdjurija, za nekog je most preko koga uvek moze da se vrati u neko davno i lepo vreme.
YAMAHA RD 250
Vecina nas je "onih" godina pocela sa dvotaktnim motorima. Najcesce su to bili Tomosi, Jawe, MZ-i ili poneki Puch ili DKW.
Onda sam se dokopao nekih stranih casopisa i video sta rade japanci u dvotaktnoj tehnologiji.
Kawasaki je imao legendarnu seriju KH, dvotaktnu, sa tri cilindra i vazdusnim hladjenjem (250, 400, 500, a kasnije i 750). Svojevremeno sam imao priliku da provozam KH 500 (Mach III), i tada, a ni sada, nemam reci da opisem taj dozivljaj.
Suzuki je priozvodio GT seriju, pocevsi od 125 i 250 (dvocilindricni), onda 380 i 550 (trocilindricni sa specificnim trouglastim glavama) in a kraju vodeni 750.
Ali ja sam, kao klinac, bio fasciniran Yamahinom serijom RD. Pocetkom 70-ih godina jednu je imao Lija i sa njom dolazio na Usce, secam se jasno, zuta, sa neponovljivim mirisom sagorelog "castrola" koji se sirio iz auspuha. Mislim cak, da je bila model DS-7, preteca serije RD.
Secam se naslova iz jednog moto casopisa 1973.g. kada su se pojavili modeli RD 250/350 (sa vazdusnim hladjenjem) pisalo je "Najnovija leteca bomba iz Japana".Kako je to meni tada izgledalo nestvarno i daleko...
Dvotaktni motori vece zapremine i sportskih performansi se vec dugo ne proizvode, prvenstveno iz ekoloskih razloga.
Steta je sto ce generacije koje dolaze ostati uskracene za taj poseban utisak voznje rasnog sportskog dvotaktnog motora, koji na naglo odvrtanje rucice gasa neko vreme ne pokazuje nista, nista, nista, a onda, zgusnuto u nekih 1000 obrtaja, odjednom - SVE. A posebno je umece bilo drzati ga uvek u tih divljih 1000 obrtaja.
Trocilindricnih dvotaktnih Kawasakija vise gotovo da i nema, izgoreli su valjda sami od svog nervoznog karaktera. Suzukija ima po nesto. Yamahe (vazdusno hladjeni RD modeli) se jos po negde i nadju.
A onaj neponovljivi osecaj u voznji tih motora, taj nepredvidivi i neravnomerni izliv snage u ostroj voznji, zivece zauvek, u nemirnim snovima onih koji su ih nekada vozili.
Zato su mi ove dve lepotice na slikama posebno drage?
RD 250 (klasicna) i RD 250 DX (poslednja serija sa vazdusnim hladjenjem, livenim felnama i diskom pozadi).
Kada se pojavila ova sa livenim felnama, tada sam bio odusevljen, a sada mi je lepsa ova sa zicanim tockovima.
Leti, u neko suncano jutro, poranim, upalim jednu od njih i dodjem na nase staro okupljaliste Usce, na mali krug, dok jos nikog nema. Vreme se pomeri 35 godina u nazad.
Vrate se davna secanja kada smo sedeli na zidicu jer nije ni bilo restorana, tu improvizovali trke, i stalno vozili levi krug. Koliko sam samo puta prosao te tri leve krivine, mislim da bih mogao da ih prodjem i zatvorenih ociju.
Jedino nema one drvene bandere na sredini (ispred sadasnjeg "Asteriksa") na kojoj se ponekad i zavrsavala voznja.
Po nekad kad dodjem sa ovim motorom primetim kako neki stari motoristi s nevericom okrecu glave da vide odakle dolazi taj davno zaboravljeni zvuk.
Ipak, ono sto je za nekog obicna stara gvozdjurija, za nekog je most preko koga uvek moze da se vrati u neko davno i lepo vreme.
. Ne zavidim ti, samo komentiram :wink: 
