Tu negde prodjem pored beraca malina. Vratim se i pitam:
-Posto maline?
-Dzaba , evo kesa pa beri, al' da pricas.
-Sta?
-Sta god hoces.
Shvatim da se vec dugo zajedno i da su sve price vec ispricali. Nista, pricam ,serem tako, kako je u
zatvoru u Mitrovici, jesam li skoro bio u Martincima... kljucne stvari ne znam, cene bravaca, stocne hrane.
Vidim dobri ljudi odusevljeni tranzicijom i evroatlanskim integracijama. Kazu da jedva cekaju da dodjemo na belu Sengen listu. Da mogu da putuju kao sav normalan svet...Kaze da nije prvi put da nas penetriraju u bulju, ali prvi put je ovako lako. Udje-izadje i gotova stvar. To je valjda zato sto su nam objasnili da je silovanje za nase dobro i da smo mi na dobitku zbog toga. Nakon politike fudbal preskacemo, to vise nikoga ne interesuje. Domacin kaze da je pre 10 godina ovuda prosao neki ludak na biciklu. Svet je malo mesto pa je jasno i ko moze biti taj ludak. Krecana sam i nicega se ne secam, on me podseca. Dzaba mu , nitro je isprao sve. Pitam jel' on glavni menadzer, nemaju to kaze. Ne mogu da se nacudim. Ni pijara nemate? Ne. Au kako se ovi ljudi ne razumeju u napredak. Pa kod nas i komunalno ima pijara. Sta radi pita. Glupo mi da kazem da se dobro krese pa smisljam na brzinu. Svako jutro na lokalnoj televiziji podnosi izvestaj ko je proizveo najvece govno u poslednja 24 sata.
Na Zlatibor se penjem starim putem koji nestaje iza Mackata kod raskrsnice za Kremnu. Vracam se prema Sirogojnu, pa u krug: Gostilje(vodopad)-Ljubis-Vodice.
Obilazim rodnu kucu Dimitrija Tucovica.
Citam njegovo oprostajno pismo pred pogibiju. U to vreme nije bilo civilnog sluzenja vojnog roka.
Silazim do manastira Uvac.
To vec lici na avanturu. Kola ne prolaze tim putem. Pokoji jaci dzip moze i naravno TTR. Do priboja nije daleko. Srecem neke pesake koji su dosli sa te strane. Nedaleko odatele je i Jablanica. Kaze mi neki deda da su Nemci dosli u selo '41. Njih trojica na motoru sa prikolicom. Zakucali su nesto na drvo, kao da neko zna da cita i otisli. To je bilo sve od rata. Sa Nemcima naravno, ostalo su odradili izmedju sebe.
Dole na potoku-reci Uvac nailazim na nesto sto nisam video od detinjstva. Stotine leptirova, sve se plavi od njih. tesko ih je slikati posto beze kada pridjem.
Odradio sam 250 km po Zlatiboru i vidim da cu tu prespavati.
Ovde ima malo varanja posto sam zakacio par slika od prosle godine , sta mogu kada su ispale bolje.
Sutradan dobijam ludu ideju da od Semegnjeva( zel. stanica na Zlatiboru) predjem do Mokre Gore. Mrzi me da idem preko Tare a na karti mi ovo izgleda blizu. Pitacu seljake , mora da ima neki put. Sve je lepo smisljeno, fale samo dve stvari: seljaci i put. Nigde zive vaske, vozim se vec skoro cetiri sata po planincini. Kuca, tj. pojata ima ali su napustene. Puta nigde. Naidjem na neku stazicu koja bledi, bledi pa nestane. Onda kako sidjem dole pocne nesto ponovo da se nazire ali kratko traje. Tako me jedna stazica odvede do potoka. Tog momenta mi je bilo logicno da put ide potokom. Kako moze drugacije? Potok je sve uzi i sve dublji i kamenje je sve vece tako da u jednom momentu stajem. Napred ne moze. Ne moze ni nazad posto je duboko i uzano i ne mogu da okrenem motor. Koji cu Q ja ovde pitam se. Mogao sam lepo smirglati u radonici. Guram motor u rikverc okrecem ga na prosirenju i idem nazad. Stalo je u jednu recenicu, uzivo je bilo malo drugacije, onako vise rastegnuto. Napred i nazad vise ne postoje. Svejedno mi je gde cu izaci. Nailazim na deblo dovuceno do staze. Vristim od srece. Ono sigurno nece nazad u sumu, asfalt je blizu. Konacno stizem do Kusturicine varosi. Ritual je isti bilo da se vratim iz kafane ili nekog drugog sranja. Onako razborit pod naletom neke meni do tada strane pameti kazem sebi: Nikad vise.
Od Mecavnika do Foce se vozim civilnim putem. Sume mi je dosta. Stajem na jedno kupanje i pazim na radare. U Visegradu mi ih je jedna dobra dusa ucrtala na kartu.
Stizem do Tare,dole pored puta vidim rafting kampove. Blizu Crne Gore sam. To vidim po trkacima na putu. Svaki ludak u golfu dvojci bi da se trka. Sa njima izlazim na kraj. Problem su ovi sto dolaze u susret. Hvataju neke svoje putanje, gledaju puno eurosport, sta li. Desna nepregledbna krivna,put dovoljno sirok, dve trake. Vozim svojom stranom. Iznenada ispred mene se pojavljuje neki matori kockasti mercedes. Sece krivinu, da ima bolji izlaz pretpostavljam. Ukljucuje se slow motion kao u Matriksu. Ne mogu da bezim unutra vc sam dovoljno nagnut. U delicu sekunde odustajem od kocenja, samo mi fali da skliznem pod njega. Vidim cak i face u kolima, neka sitna deca, izbezumljena zena. On naglo mota desno, koci i zanosi se. Svi tockovi mu koce ali prednji desni je najbolji, sto on koci sve se pusi. Vidim promasicu ga i pokusavam u zadnjem momentu da mu odvalim retrovizor nogom. Wrong, ostajem bez poena. U sledeceih 10 metara percepcija se potpuno menja. Ruke i noge mi postaju gumene, povraca mi se. Kao da su mi svi cepovi odjednom izvadjeni, sva snaga curi napolje, zima mi je na 35 stepeni.
Silazim do Tare. Nizak je vodostaj pa reka ne juri. Nista od splavarenja. Zadrzao sam se na Zlatiboru i promasio vikend. Ponedeljak je svi kampovi su pusti. Nemam vremena da cekam da se oformi grupa pa nastavljam dalje prema Scepan Polju. U kampu su mi objasnili kako da stignem do Zabljaka makadamom. Nacrtali smo mapu na nekom papiru. Jednostavna je tri puta skrecem desno i cetvrti put posle sume u Nedajnom levo. Tu kazu ima malo uzbrdo kada predjem korito reke Susice. To malo uzbrdo je kanjon dubok 700 metara. Otom potom.
Prijavljujem se posle mosta kod crnogorske policije i carine i vracam nazad pedesetak metara.Put za Nedajno vodi uz Taru, kroz kanjon. Uzan asfalt brzo prelazi u makadam. Pust kraj. Nailazim na manastir Sv. Jovana pretece. Uzimam svezu vodu za camelback trebace mi. Vidim vrte glavama kada sam rekao kojim putem idem prema Durmitoru. Navikao sam vec da je ljudima sve cudno pa ne obracam puno paznju.
Idem prema Nikovicima, posle toga je Nedajno. Skrecem levo prema Maloj Crnoj Gori. Tu se pre par godina srusio helikopter Mileta Dragica. Asfalta odavno nema,divljina je sve veca.Preracunavam se za koliko jos ima goriva. Pocinje spustanje. Vidim neke likove sa rancevima ne ledjima. Pitam se sta rade ovde, jer od Scepan Polja, a to je najbliza civilizacija ima bar 4-5 sati hoda. Do Zabljaka, a to je prvo naseljeno mesto puno vise. Pitam ih da li sam na dobrom putu i vidim da me riba gleda belo. Where are you from? Ceske republiky. Auu pa vi ste ugasili. Kazu idu do jezera i reke Susice. Nisu im rekli da je reka ponornica, a jezero je jezero samo zimi presusi preko leta.
TTR je prosao bez problema, ali varijanta preko gornjeg Taora nije za fensi endure.Nailazim na asfalt, ne ide mi se preko Kosjerica pa skrecem prema Jelovoj Gori. Put je skoro radjen, nasut je krupan sljunak- tucanik pa motor klizi. 
TTR je prosao bez problema, ali varijanta preko gornjeg Taora nije za fensi endure.Nailazim na asfalt, ne ide mi se preko Kosjerica pa skrecem prema Jelovoj Gori. Put je skoro radjen, nasut je krupan sljunak- tucanik pa motor klizi. 
